Piše: Branislav Dimitrijević
(„Ekaterini“, Marija Knežević, „Filip Višnjić“, Beograd, 2005.g.)
Sve je manje u savremenoj književnosti onih pravih velikih romana, napisanih onako kako se u staro dobro vreme smatralo za jedino moguće: jedan život – jedan roman. Romana u kojima pisac temeljno kreće od detinjstva, odrastanja, životnog puta, pa sve do smrti svog glavnog junaka, ne zanemaruje ni njegove korene, glavne i pobočne porodične linije, supružnike i potomstvo… ništa, jer sve je u životu svakog od nas, a naročito onih koji zaslužuju da se o njima napiše roman (neki bi rekli da je tu svako ko je bar malo poživeo) važno, koliko god to ne izgledalo tako u nekom trenutku, u nekom kasnijem se pokazuje možda i presudno po ostatak života. Baš takav je i roman „Ekaterini“ Marije Knežević – kao da je pisan rukom starih majstora sa jedne strane, a sa druge – prepun mnogih odlika savremenog romana – pisan racionalno, sa merom i bez ičega nepotrebnog (svaki opis i detalj, svaki sporedni lik ili usputni događaj u njemu imaju svoju svrhu), sa mnogo asocijacija i pozivanja na književne klasike, sa mnogo boja mirisa i simbola…
„Ekaterini“ je, može li jasniji biti naslov, roman o ženi koja se tako zove, Grkinji po rođenju. I samo ime je jedan višeznačni simbol – ona koja je čista, ona koja svetli, ali i ona koja se muči. Sve bi to moglo da se kaže i za našu junakinju. Roman prati njen život od samog rođenja, ranog detinjstva i odrastanja u siromaštvu, borbe za boljitkom i srećom, udaje, rađanja, uzgajanja dece, odlaska u Srbiju i života u njoj, učenju novog jezika, karaktera i običaja, starosti, putovanja, pa sve do povratka u rodnu Grčku i smrti neposredno nakon toga. Borba se ponekad čini uzaludnom, Ekaterina i njena porodica će imati uspona i padova, izlaziti iz siromaštva u teže ili lakše, ali uvek tek puko preživljavanje. No i to je jedna od poruka ovog romana, taj mali ili nikakav uticaj novca na sreću, jer uprkos njegovom trajnom nedostatku, trenuci i periodi sreće u njenom i njihovim životima se periodično smenjuju sa onim drugim, koji su po pravilu vezani za opštedruštvene periode kriza, ratova i drugih nesreća.
Ovaj roman se, takođe, može nazvati i porodičnom sagom, u čijem fokusu jeste naslovna junakinja, ali je u centru (makar te sage) njena unuka, koja se povremeno pojavljuje i u neposrednoj ulozi naratora romana, te se lako zaključuje da ona to čini i kad je narator čitaocu na prvi pogled nevidljiv. Sve te porodične priče objedinjuju se u Beogradu, u drugom najboljem horu na svetu, gde se (ma neću da vam prepričavam, biće vam lepše da sami pročitate) ovaj skoro pa istorijski roman neosetno pretvara u savremeni, onaj koji čitaoci srednje, pa i mlađe generacije mogu da osete kao svoje proživljeno ili makar viđeno iskustvo.
Nekako neosetno, autorka nas radnjom romana provodi kroz ratove koji se dešavaju na ovim prostorima, od Grčko-turskih, Balkanskih, Prvog i Drugog svetskog rata, pa sve do ovih poslednjih koje svi zovemo drugačije, a nakon kojih se raspala Jugoslavija i na kraju i bombardovanja Srbije koje ovde nazivamo Nato agresijom, a koje će izazvati poslednji čin u životu glavne junakinje, njegov epilog kojim zaokružuje svoj život i koji daje smisao ovom romanu. Marija Knežević nam svojim romanom pokazuje da ratovi nemaju nikakvog smisla, oni izazivaju sve velike potrese i nesreće u životu glavne junakinje i njene porodice i u životima svih običnih (neko bi rekao – malih) ljudi. Svi su ratovi isti i iza njih se uvek kriju interesi ljudi na vlasti i onih sa velikim kapitalom, onih koji od svakog rata izvuku sve najbolje za sebe. Svi ostali, osim još onih sitnih šićardžija, dobiju samo tugu, smrt, siromaštvo i čemer. Nema drugačijeg rata, vodio se on avaksom ili jataganom, sve razlike su samo u pojavnim oblicima.
Jedan od glavnih motiva ovog romana je čežnja. I to ne bilo kakva čežnja, već ona za lepotom, mirom i srećom. Ta čežnja počinje od parčeta čokolade koje naša junakinja svakodnevno čeka (i dobija!) od okupatorskog vojnika i proteže se do samog kraja romana, kao zadovoljenje čežnje za domovinom, Grčkom i morem. Ekaterini nikad ne teži materijalnom: želja da izuči krojački zanat vođena je čežnjom za stvaranjem vrhunskih kreacija, kada školuje kćeri, one uče jezike, muziku, umetnost, takva je i unuka, niko ne postaje advokat ili inženjer, niko i ne teži tome iako bi to bilo materijalno mnogo isplativije, ali čežnja je ovde usmerena ka lepoti, jer sreća bez lepote ne postoji. Taj povratak u Grčku, kraj tog kružnog putovanja, svakako je i jedan od glavnih uzroka zašto je ovaj roman uopšte i napisan. Kao moderni Odisej, nakon dugog putovanja prepunog muka (da li da spomenem ovde uticaj postmoderne), Ekaterini se vraća svojoj kući i tamo pronalazi sve za čime je tragala tokom svog putovanja. Potraga je završena, mir je pronađen, čežnja ispunjena.
U povratku nazad, naše dve glavne junakinje, Ekaterini i njena unuka, zastaju usput u maloj crkvi, gde sveštenik napuni teglu grčkom zemljom koju Ekaterini odnosi u Beograd, svojoj drugoj kući, sa zaveštanjem unuci da je prospe po njenom grobu. Čežnja je ispunjena tek u smrti. Roman je skoro završen.
Epilog ovog romana bogatog bojama i mirisima, emocijama i sećanjima, srećama i tugama, ratovima i ljubavima, dešava se – ima li logičnijeg kraja – upravo na tom Ekaterininom grobu. Ekaterinina unuka šetajući psa, dolazi u posete i, gledajući u pravcu Grčke, pod oko joj dolazi, slučajno zalutala, sasvim nenadana i tu neočekivana – školjka. Samo o ovom epilogu bi neko dovoljno učen mogao napisati studija simbola. Od mene tek ovoliko: vernost i dobrota dodiruju se sa lepotom mora i šaputanjem najlepših priča. Jer, sve reke teku u more.
