Nema lakše stvari nego prevariti samog sebe. Ubediti se da si najpametniji, da znaš sve o svemu postojećem. Čuči to u svakom od nas. Čudimo se ministru za rudarstvo koji je prethodno bio ministar vera, pa pre toga privrede, pa još pre toga socijalne politike, a sutra će se prihvatiti vojske, prekosutra nauke, zašto da ne. Neko mu je rekao da može, da ume, da je pravi čovek zato i njemu je to sasvim prirodno. Naravno da ume! Pa, onaj koji mu je to ponudio ionako takođe zna sve, i još više od njega: tumači naučne radove, ismeva generale, smišlja velike privredne poduhvate bolje od bilo kog ekonimiste, leti na mesec i sve to po prvi put u istoriji… ma, čemu se čudimo? Kada nakupiš dovoljno godina, sve ti se to već bar jednom dogodilo, sve si to, na ovaj ili onaj način, makar video, samo se treba setiti.
Slučaj prvi
Početkom burnih devedesetih, mala kancelarija mašinskog održavanja jednog velikog preduzeća, u njemu četiri inženjera u najboljim godinama. Jedan od njih je šef, ostali jure radnike po pogonu. Kako se veliki direktor naljuti zbog nečega, smeni šefa i postavi nekog od preostale trojice, svake dve-tri godine tako, ponekad i češće. Tako su se kao šefovi izmenjali sva četvorica. U vreme kad sam dolazio kod njih, ponekad poslom, a ponekad tek da popijemo po kafu ili rakiju, već su vrteli treći krug. Jednog dana, pojavio se i peti momak, mladi inženjer, pripravnik. Stidljiv i povučen, sedi u ćošku, kuva kafe, trči u nabavku, ne progovara ako ga ništa ne pitaš, a i tad se obično zbuni i pocrveni. Dečko, što bi rekle naše tetke i strine – kao devojčica, svaka majka za zeta da ga poželi. Ako zafali krpa, ‘ladno prašinu možeš i sa njim da obrišeš.
Jednog dana tako, svraćam kod njih po običaju, ali situacija je sasvim drugačija. Dečko drži banku, upada svima u reč, odgovara na svako pitanje. Uči nas kako se radi posao (koji ne zna), sastavlja reprezentaciju u fudbalu (koji nikad nije igrao), priča o osvajanju devojaka (kojih se i dalje stideo), kako vaspitavati decu (koju nije imao), ma imao je svoje mišljenje i o Ničeu i Dostojevskom, koje se upravo spremao da počne da čita… Da, dečka je, u najnovijem nastupu besa, veliki direktor postavio za novog šefa. Svest o njegovom sveznanju bila je oslobođena i puštena u vazduh, šireći se kao prdež do svakog ugla kancelarije, njegovog novouspostavljenog malog carstva.
Ni mesec dana kasnije, momak je smenjen. Šefovska vrteška je krenula u svoj četvrti krug. Ili peti. Momak, evo sad se setih – Ljuba se zvao, sedeo je opet u uglu. Ponovo stidljiv i povučen. Ovoga puta i dodatno obešenog nosa zbog nanete mu nepravde i duševnog bola. Svejedno se ponudio da on skuva kafu.
Slučaj drugi
Malo – malo, pa se pojavi neki novi pisac u pokušaju. Napiše tako ponešto, i kad pomisli da je to dovoljno dobro, krene da obilazi one za koje veruje da znaju i da će mu pomoći da se probije (zanimljivo je da malo ko ima ideju da mu treba pomoć kako bi bolje pisao), nudeći im svoje rukopise s mešavinom stida i ponosa. Tako se, na razmeđi milenijuma, pojavio i Bojanski. Pisao je priče i doneo ih meni. Da pogledam i da mu najiskrenije kažem šta mislim. „Hm…“ rekao je Bojanski na to moje – vrlo pažljivo i obzirno izrečeno mišljenje. „Da li si ti uopšte kvalifikovan za to? Jer, meni je moj zet, koji je najznačajniji pisac u Prokuplju i jedan od najboljih srpskih pisaca, autor dve samostalne knjige, rekao da sam novi Ivo Andrić!“ Ne, naravno da nisam kvalifikovan, naročito ne kao taj njegov zet, rekoh i uputih ga na drugu dvojicu. Boljih i kvalifikovanijih od mene. Koji su zbog toga posle dugo bili ljuti na mene. Elem, Bojanski je posle nekog vremena objavio tu svoju knjigu priča. Nakon toga i još jednu. Izdavač mu je rekao da je knjiga sjajna. Da je novi Ivo Andrić. Samo mora nekako da namakne hiljadu i po evra poradi izdavačkih troškova, ali to neće biti nikakav problem, jer će posle toga dobiti sve primerke knjige i vratiće pare prodajom lako, jer je kvalitet očigledan i izuzetan. I još svega petsto za recenzenta koji će to i da potvrdi. Evo ruka! Je li ti rekao već neko da podsećaš na Ivu Andrića, dečkonjo?
Slučaj treći
Kada su devedesetih krenuli da izranjaju neki novi likovi u svetu politike i da se menjaju kao na pokretnoj traci, u jednom trenutku, u jednoj partiji je isplivao kao vrhovni vođa jedan momak, metalostugar inače po zanimanju. Ili zavarivač, nisam siguran. Vodio je svoju partiju na lokalu pametno, na krilima uspona svog vrhovnog vođe i on je osvojio većinu u opštinskoj skupštini, uz pomoć koalicionih partnera i postizborne kombinatorike, razume se. Pokazao je on zavidnu mudrost i postavio na ključna mesta svoje obrazovanije partijske kadrove, a on je vladao na nivou partije i donosio odluke iz senke. I takve stvari.
Pozovu jednom tako mene članovi našeg SUBNORa, preostali živi partizani i njihovi potomci – ako je neko zaboravio šta to beše, da dođem i uveličam im neku proslavu, oslobođenja, čega bi drugog. Grada, države, Evropeili sveta, ne sećam se više, ali nema ni veze, sve su to lepi datumi. Inače ne idem na takve događaje, ali prema partizanima sam slab, šta ću. Pođem ja tako sa sve gitarom, pozovem i još jednog pesnika da imam sa kim da kucnem čašicu posle. A u ime opštine, dođe taj novopolitičar, evo sve vreme pokušavam da mu se setim imena i ne uspeva mi, valjda su oni zvaničniji likovi bili zauzeti, ili je i on imao partizansko poreklo, sve je moguće. Dođemo tamo, kolega recituje, ja pevuckam, partizani veseli kao da su ovog trenutka oslobodili to što su oslobodili, a siva eminencija tužan kao da mu se ukiselio pasulj. Niko ga nije pozdravio u ime organizatora, niko mu nije dao reč da pozdravi skup. Zar njega, koji je prvi čovek u gradu! Jebaće im kevu kad se budu delile pare iz budžeta sledeći put. „Ma nema veze“, kažem mu ja dok se kuckamo čašama, „kad krenemo nazad, ponesi mi kofer od gitare i zapamtiće te za sledeći put.“ Nasmejao se kiselo i stvarno mi poneo kofer do auta. „A i ti ćeš me zapamtiti!“, procedi kroz zube na rastanku.
Prođe od tad nekoliko godina, izmenjalo se političara i partija i na vlasti i u opoziciji, i kuso i repato prošlo kroz skupštinske klupe, od lošeg oca i još gore majke, ko će to sve popamtiti. U kancelariju mi ulazi naočit momak, treba mu nešto, samo ja mogu da mu pomognem. Nema problema, kome nisam pomogao, zašto ne bih i njemu. „Jel se sećaš ti mene?“, pita me u jednom trenutku. Ne mogu da se setim. Previše ljudi, previše godina, previše problema… ne, poznat si mi, ali stvarno ne mogu da se setim odakle. „Ja sam onaj što ti je nosio kofer od gitare.“ Čak se i osmehnuo.
Branislav Bane Dimitrijević
